„Ono što svakako ne bih mijenjala su smisao za humor, decibeli kojima se smijem, bogomdana sposobnost da me tuđi životi ne zanimaju (osim onih revijalnih, prekrasnih, random instagramskih tračeva) i minimalan kapacitet kratkoročne memorije“
Piše: Najra Krvavac
Nova godina i novi, friško okrenuti list. Šta biste u ovoj najnovijoj vi promijenili kod sebe? Da imate štapić koji je čaroban, pa da možete samo zamahnuti s njim i tako s dnevnog reda skinuti nešto, odakle biste počeli?
Prvo što bih kod sebe srezala je overthinking svega i svačega. Iskreno mislim da su blagoslovljeni ljudi koji mogu uživati u ovom sad, evo baš sad trenutku i ne analizirati kako su do njega došli ili šta će mu uslijediti. Moja potpuno uzaludna potreba da imam kontrolu nad stvarima koje mi se dešavaju mi generiše još uzaludnije sate razmišljanja o nečemu što, suštinski, ne mogu kontrolirati. Kar bo pa bo, što bi braća Slovenci rekli, što će biti bit će. Nigdar ni bilo da nekak ni bilo i nigdar ne bu da nekak ne bu. Dragi čarobni štapiću, eto de mi vidi prvo za ovo, molim te.
Druga mi je na srdašcu rana što mi je karma namijenila da budem organizator svega i svačega za sve i svašta i svakome. Kako zračiš tako privlačiš vjerovatno su ovo prvo i drugo povezani, ali da vas ne zamaram sad svojim overthinkingom. Ne znam kako, ali sam stalno u ulozi project managera. Tipa, našla sam predstavu koju trebamo pogledati, kupila sam karte i poslala ih u grupu. Tri od četiri u grupi (ako uzmemo da sam ja četvrta) za pola sata ne zna ni za šta su karte, a kamo li kad i gdje. Garantirano će me nazvati da pitaju kad ćemo i šta ćemo i gdje ćemo. Za godišnje odmore pravim rezervacije, spiskove, budžete, menije i itinerere. Za vikende organiziram spiskove, kupovine i sazivam narode i narodnosti u mojoj maloj družini. S tim bih čarobnim štapićem, da vam kažem, sebi završila jedan vikend i makar jedan godišnji odmor kad ne moram ništa, nego mi neko kaže budi tad i tad tu i tu, doći ćemo mi po tebe. Nikad mi se to nije desilo. Nikad.
Treća stvar koju bih mijenjala da mogu i dok mi nije kasno – ljubaznost. I ovo nije kao ono kad na razgovoru za posao pitaju šta vam je mana, pa dovitljivac neki odgovori to što sam radišan. Ma jok. Mene ljubaznost satra. Malo zbog odgoja, više zbog profesionalne deformacije, ja se ljubazno i svađam. Živimo u vrijeme u kojem ljubaznost nije za svakoga, jer je ljudi ne razumiju. Đon razumije samo đon, samo njega i vidi i čuje, pa ako nemaš sposobnost da ga serviraš, nećeš daleko dogurati. Štapiću dragi, ako može ovo, makar do pola. Od pola ću ja sama.
Četvrto za šta, zapravo, nisam sigurna da li bih mijenjala ili ipak zadržala je potreba da se svugdje pojavim i sve završim na vrijeme. Nestvarno veliki broj ljudi kasni i meni se život često svodi na čekanje da nešto počne, završi ili se pokrene, jer sam ja stigla na vrijeme, ali drugi nisu. Od minuta i sati koje sam skupila čameći i čekajući da počnu sastanci mogla sam sebi organizirati (ja sama sebi, ko će mi drugi?) dva mjeseca godišnjeg odmora. Da sam dobila marku za svaki put kad sam došla pet minuta ranije, sad bih imala petnaest hiljada u kešu.
Ono što svakako ne bih mijenjala su smisao za humor, decibeli kojima se smijem, bogomdana sposobnost da me tuđi životi ne zanimaju (osim onih revijalnih, prekrasnih, random instagramskih tračeva) i minimalan kapacitet kratkoročne memorije. Imam je taman dovoljno da se sjetim kako se zovete, a sve ostalo mi možete po sto puta ispričati – meni će opet sve biti novo. Ja sam najpogrešnija osoba na svijetu da joj kažete neka ostane između nas. Nema to, sestro, gdje drugo otići, jer ja za dva sata ne mogu ponoviti šta si ti meni ispričala.
Eto. Hajde da idemo s tim.