Kolumna: O važnosti krugova ljubaznosti…

Većinu života sam ono što se stavlja pod zajednički nazivnik „pristojna osoba“.

Piše: Najra Krvavac

Ako ste me sreli zacijelo sam vam uzvratila pozdrav ili, još vjerovatnije, sam vas pozdravila prva. Rekla sam vam hvala, molim, izvolite i oprostite. Vašoj sam mami, ako sam je srela sa zembiljima, sigurno pomogla ponijeti ih do vrata. Generalno, užasavam se konfliktnih situacija i ljudi, trauma je to koju vučem iz djetinjstva, pa sam tako odavno savladala vještinu da se povučem pred nasilnima, glasnima, svađalicama. Ne mora to čak ni biti neka posebno ozbiljna situacija: dovoljno je da je energija malo napetija, stvara mi nelagodu čak i nagovještaj da bi nešto moglo poći krivo. Vještine koje sam poodavno naučila u poslu tada koristim, pa PR-ovskim smirenim glasom nastojim zaokrenuti razgovor na ugodniji ili se, najčešće, povučem najbrže što mogu.

Takvih je situacija bilo razmjerno malo. Tek koja mjesečno, pa sam preko njih prelazila bez previše analiziranja, po principu OK, bilo-prošlo, idemo dalje.

Ipak, u zadnje vrijeme, rekla bih naročito u zadnjih godinu ove kuge i kolere koja nas je poklopila i čini se da joj nema kraja, ljudi su sve nervozniji. Agresivniji. Idu ulicom, sudaraju se ramenima i ne izvinjavaju. Voze sumanuto, vanjskim trakama kružnih tokova i ne propuštaju ni pješake ni vozače. Glasno pričaju i svađaju se za svaku sitnicu. Niti pozdravljaju, niti  odzdravljaju. I sad je, prvi put, i u meni nešto puklo.

Nemam strpljenja za bezobrazne i bezobzirne i ove što supu jedu viljuškom. Fitilj mi je sve kraći, pa sada na taksistino „nema korone, sve je ovo izmišljeno“ tražim da smjesta zaustavi vozilo i izlazim. Nedavno sam nestrpljivom i nasrtljivom ljekaru rekla da izađe iz ordinacije i smiri se, jer me njegova agresivnost uzrujava. I to mi je bilo malo, pa sam još i poslala mail da se požalim, jer je to usluga koju plaćam. Nekakvom šalabajzeru sam platila loše odrađenu uslugu, a onda pažljivo osmislila i u plan sprovela to da ga ne samo moja, nego nijedna druga agencija više nikad ne angažira. One koji ne odzdravljaju pitam zašto to rade i je li meni nešto promaklo. Prag tolerancije na bezobrazluk mi je, ukratko, najniži otkako znam za pragove tolerancije.

Ono što me uplašilo je misao da se ovo širi u koncentričnim krugovima. Da su oni koji su nepristojni snažniji i glasniji od pristojnih, i da će biti sve više onih koji ne pozdravljaju do trenutka kada svi prestanemo pozdravljati jedni druge. Je li moguće da idemo prema trenutku kada svako od nas, štiteći se od tuđe nepristojnosti, i sam postane nepristojan?

I gdje se tačno, i kako, prekida taj krug? Je li naivna poruka da se svi pokušamo koncentrisati na ljubaznost malo više, jer nam je malo šta drugo osim ljubaznosti ostalo?

Ako čitate ovo, ja vas molim da mi pokušate poslati, koliko već sutra ujutro, jednu malu, neočekivanu ljubaznost po nekom, vama nepoznatom. Ja vam obećavam da ću napraviti isto.

Hajde da vidimo hoće li naše ljubaznosti, male i neočekivane, napraviti puni krug i vratiti nam se. Molim vas, hajdemo.