Ne, ovo nije priča o zlim društvenim mrežama. One nisu ništa krive. Krivi su ljudi koji robuju tuđem mišljenju. Krive su i ove zloće koje pišu zlobne komentare i daju negativna mišljenja. Ali više su krivi oni koji na sve to nasjedaju, primaju srcu i trude se napraviti savršeni život
Piše: Enisa Selmanović-Salkić
Još malo, pa kreću ljetovanja. To, uglavnom, podrazumijeva da se još dok je bilo snijega počelo s visinskim pripremama. Priprema se tijelo i um (valjda). Tijelo za plažu i kupaći, a um valjda za odmor. Šta znam.
Pa se pažljivo bira destinacija. Pa plaža, pa more. Pa lokacije za najbolje slike za društvene mreže. Pa filteri. Za iste te slike. Pa zanimljivi heštegovi.
Ide se u šoping. Kupuje se i šta treba i šta ne treba. I kome treba i kome ne treba. I uvijek se nešto zaboravi, pa se ide u još šopinga. Pa se usput kupi još toga što realno ne treba. Ali izgledat će dobro na slikama, realno.
Pa se jede slabije ili nikako, što se više približava svečani datum. Jer tijelo mora biti spremno za plažu. A, na plaži valjda za ocjenjivački žiri. Ili ovaj koji će biti na društvenim mrežama. Šta znam.
Iiiii odmor je počeo. Ljetovanje je tu, samo što nije. Pa se slikaju pasoši, aerodromi, auta, ceste, natpisi kraj puta. Uz prigodne heštegove, dabome.
Pa se dođe na destinaciju. Pa slikaj more, slikaj plažu. Slikaj bazen. Hotel. Sobu. Apartman. Kamp prikolicu. Šator. Pa izlazak sunca, pa zalazak sunca. Pa pogled u daljinu. Pa pogled iz daljine. Japanke na nogama. Japanke pored nogu. Koktelčići i kišobrančići. Filteri i heštegovi naravno rade na najjače. Pregoriše.
Povratak nazad je pomalo tužan, ali ne manje entuzijastičan. Pozdrav suncu, pozdrav moru i galebovima. Sve kroz slike i heštegove. Opet auto, aerodrom, trajekt, naplatne kućice, znaci pored puta. Jer ako se povratak ne dokumentira, kao da se nije ni desio.
Ne, ovo nije priča o zlim društvenim mrežama. One nisu ništa krive. Krivi su ljudi koji robuju tuđem mišljenju. Krive su i ove zloće koje pišu zlobne komentare i daju negativna mišljenja. Ali više su krivi oni koji na sve to nasjedaju, primaju srcu i trude se napraviti savršeni život. Od života prave izlog u kojem je sve lijepo i šareno. Iza izloga krhki ego koji ne stigne uživati u životu.
Najvažnije je šta će neko pomisliti i šta će neko reći. Da li će neko procijeniti da li smo dovoljno dobri. Ne znam za šta i kome, ali hajde.
Otkako znam za sebe ljetovanje mi je bilo more i samo more. I plavo more i pijesak i puuuuuno igre i zabave. Čuveno odbrojavanje do svečanog polaska i “koliko još spavam pa idemo”.
Nema škole, nema ranog ustajanja, samo bezbrižnost po cijele dane. Zato svi volimo more. Jer smo na moru bezbrižni. Ili na planinama, nije ni važno. Ali smo bezbrižni. Nema stresa, nema ništa negativno, neka je golema ljubav u zraku. Svuda oko nas su zaigrana djeca i nasmiješeni ljudi. I svi bezbrižni.
Zbog ovog robovanja tuđem mišljenju, sve je manje ovih bezbrižnih.
Mislim, odu ljudi da budu bezbrižni, ali ih briga o tome šta će neko reći pretvori u brižne. I to ne u pozitivnom smislu.
Počnu da brinu, da li je tijelo dovoljno mršavo, kupaći dovoljno u trendu. Da li je zalazak sunca bio dovoljno fotogeničan. Nije, sutra opet treba čekati novi zalazak, pa opet slikati. Možda probati s drugim filterom.
Zalasku sunca ne treba filter. Ni izlasku. Savršeni su sami od sebe. I blagodat u kojoj možemo svakodnevno uživati. I biti sretni samo zbog toga. Samo što smo sada tu, sjedimo i gledamo kako sunce zalazi. I to je dovoljno da budemo sretni i zahvalni. Da živimo život punim plućima i uživamo.
I da ničije mišljenje ni zlobni komentar nisu važni. Nebitni su. Nema ih. Ne postoje.
Opustite se i uživajte. Počnite odbrojavati koliko još spavate, pa more. Radujte se moru kao da ga prvi put vidite, a čuli ste sve te divne priče. Radujte se pijesku. I suncu koje izlazi i zalazi. Svaki dan isto i potpuno drugačije.
Ako vam se baš slika, pa slikajte. I heštegove stavljajte, ’nako za svoju dušu. Ali baš vas briga hoće li neko napisati da je u zalasku sunca narandžasta mogla biti malo dublja. Stvarno, koga briga.
Uživajte.