U prvoj prodavnici, nekoliko puta bezuspješno pokušavam proći kroz grupu prijateljica (valjda su prijateljice) koje vode žustru raspravu oko jedne košulje. I dive joj se. I traže joj mane. I jednoj se sviđa, jednoj se ne sviđa. Pa da su pruge tanje, pa da je cvijeća više. I da je drugačija kragna. I da su kratki rukavi. I da nije košulja, nego da je haljina
Piše: Enisa Selmanović Salkić
Ja ne volim kupovinu. Ili šoping. Ili kupovinu. Ne volim. Eto, rekla sam. I ostala živa. Možda je do mene. Možda je do šopinga. Možda je do mene. Ali, ne volim.
Svojevremeno sam bila s prijateljicom u kupovini. Insistirala je, želeći mi to pokazati iz neke perspektive koja će mi se sigurno svidjeti. I svidjela mi se, jer sam sve vrijeme provela ispred prodavnica s muževima i momcima koji su pratili svoje ljepše polovine. I super sam se provela. Nisam kupila ništa. Ona jeste. I dobila jedno trideset mini nervnih slomova, jer: „ovo mi je malo“, „ovo mi je veliko“, „zašto nema crveno“, „predugo je“, „prekratko je“……
Košulja ili haljina
A, ovi moji drugari s kojima sam provodila vrijeme, prvo su bili šokirani. Jer, žena, pa ne voli kupovinu. Pa sam ih naučila kako je generalizacija loša i po život opasna. Kad ih je prošao šok, još su bili nepovjerljivi – jer, sigurno sam neka ženka na tajnom zadatku i sad ću im uraditi – nešto. Ko zna šta, ali bilo je jasno da nisu baš sretni što sam tu. A, onda kada su vidjeli da ja nemam namjeru kupovati, malo su se opustili. Valjda, prošla opasnost. Šta ja znam. I naravno, pitali su: “Pa, zašto?“. Jer ako si žena, neke stvari se podrazumijevaju. Jedna od njih je kupovina.
Tada, nisam imala neku posebnu potrebu da im bilo šta objašnjavam, njima je to svakako nadrealno i šta ću ja tu kome objašnjavati, uostalom.
I uglavnom, i ne razmišljam o tome zašto ne volim kupovinu. Kao što ne razmišljate o onim stvarima koje su jednostavno takve kakve su, pa ili ih prihvatite ili odustanete od njih.
I nisam razmišljala dok mi urednica nije poslala podsjetnik za novu kolumnu, a ja kao i uvijek pitala šta je tema broja, ne bi li u tome našla inspiraciju. I zaskoči me žena iz zasjede, kaže tema je – šoping! O, ne! Ali, dobro znala sam da će jednom doći do ovoga.
Uglavnom, počnem razmišljati da napišem neku bajku o šopingu – ne ide, ne mogu da lažem ni sebe ni vas. Onda odlučim da se bacim u istraživanje i pokušam shvatiti šta me sprečava da uživam u kupovini, pa se možda i izliječim. Da sve bude realno, hrabro krenem u misiju – šoping mora pasti!
U prvoj prodavnici, nekoliko puta bezuspješno pokušavam proći kroz grupu prijateljica (valjda su prijateljice) koje vode žustru raspravu oko jedne košulje. I dive joj se. I traže joj mane. I jednoj se sviđa, jednoj se ne sviđa. Pa da su pruge tanje, pa da je cvijeća više. I da je drugačija kragna. I da su kratki rukavi. I da nije košulja, nego da je haljina.
Meni graške znoja na čelu, jer je saobraćajni kolaps zbog košulje. A, ja ne mogu proći. A, ne znam ni gdje sam pošla. Ok, do mene je. Malo sam nervozna.
Nenadana pobjeda
Prošla sam. Ne pitajte kako, ali prošla sam. I mislim se, mogla bih nešto i pogledati kada sam već tu. I gledam. Ne sviđa mi se. Kakav je ovo materijal, ne smijem se primaći kutiji od šibica – planula bi. Štaaa??? Koliko para??? A, nisam stipsa majke mi. Kakvi su ovo brojevi? Ima li nešto za nas što nešto pojedemo s vremena na vrijeme?
Ok, sad je i meni jasno – do mene je. Onda mislim, sigurno pogrešna prodavnica. Ne odustaj, idi u drugu. Vruće mi je, žedna sam. Gladna sam od ovoliko šopinga. Do mene je, nema dileme.
Odem u drugu prodavnicu. Opet naletim na saobraćajni kolaps, ali poučena prethodnim iskustvima probila sam se bez problema. Malo sam i živnula zbog ove nenadane pobjede.
Aha, ovo već nije loše. Vidi, krasne pantalone. Idem probati. Uđem u kabinu. Nisam klaustrofobična. Ali, kabine za presvlačenje izazivaju takav osjećaj panike u meni, da je to teško opisati. Prvo – unutra je sto stepeni. Bez pretjerivanja. Okači torbu, skini se. Dok se skidam, udarila sam se šest puta. Suprotno svim zakonima fizike – u lakat koljeno, vrat i kuk. Sad mi je već prilično dosta svega, ali ne odustajem – nema šanse.
Probam te krasne pantalone i pogledam se u ogledalo. Ta ogledala u kabinama za presvlačenje, to je neko posebno zlo. Posebni krug pakla ili koji već užas vam pada na pamet. Ne znam za vas, ali ja u tim ogledalima ne ličim na sebe. Ni na ženu. Ni na čovjeka. Izgubila sam sve dimenzije – imam samo širinu. I neku veoma čudnu boju kože. Jedino što je jasno je užas na mom licu.
Skidam pantalone, udaram se opet po istim mjestima – jer iz ovog iskustva ništa nisam naučila. Izlazim iz kabine i vjerovatno izgledam kao da sam se tukla i otimala unutra. Nije vjerovatno, nego sigurno. Tako se i osjećam.
Vraćam pantalone na mjesto. To uvijek radim. Kada sam studirala, dio vremena sam radila u prodavnici s odjećom i do kraja života ću gajiti duboko poštovanje prema ljudima koji tako zarađuju za život. Prema njima i rudarima.
Graciozne cipelice
Izlazim i razmišljam šta dalje. Predati se i odustati. Ili pokušati još jednom. Hajmo, treća sreća. Sada sam se već ohrabrila i ušla u prodavnicu s obućom. Ova borba me dodatno očvrsnula. Ja sam velika žena. S velikom nogom. Ne šalim se, fakat. Ako vidim neke lijepe i graciozne cipelice – odustani, nema za nogate. Ako se zgrozim nad nekim poružnim – oh, naravno da imamo za nogate.
Budući da sam na tajnom zadatku, istrajna sam u namjeri da ipak nađem neke koje će biti između ljepote i užasa. Život me naučio kompromisima. I ne nađem, nema ih dabome. Ali, na tajnom sam zadatku, pa rizikujem i pitam šta od cipela ima u veličini koja mi treba. Imaju dva modela, izaberem manje ružne. Probam – tragedija, šta da vam pričam. Prodavačica me uvjerava da su mi baš krasne i da nekako baš idu uz mene, a vidim joj užas u očima. Teška srca joj saopćim da ih ipak ne bi kupila. Ne znam ko je bio sretniji, ja ili ona.
Izlazim i iz treće prodavnice, misiju ocjenjujem neuspješnom, bježim i ne osvrćem se.
Šta sam zaključila iz ovog teškog iskustva – ništa. Ustvari, samo sam potvrdila da ne volim kupovinu. I da je definitivno do mene. Pa da. Ja sam malo tanka sa živcima. Meni se ništa ne sviđa. Meni je velika noga. Ako kupujem – to je slučajno, usput i uglavnom u neznanju.
Ko mi je kriv? Niko. I ne krivim nikoga. Ja lijepo živim sa sobom koja ne voli šoping. I lijepo živim s ostalima, koji vole. Nekome je to stvarno užitak i to mi je potpuno ok. Nekome je terapija. I to mi je ok.
Uživajte, radite šta god vas čini sretnim. I pustite i druge da isto to rade. Nemojte ih pitati za razloge i nemojte ih pokušati popraviti.