Pakuj se kao da sutra ne postoji

Ali, šta ako bude kiša dok sam ja tamo (što je bilo potpuno nemoguće)? Zato sam se ja dobro pripremila. Neće mene kiša uhvatiti nespremnu. Pa sam ponijela 4 (da, četiri) para obuće za jesen. I jedne zimske, plitke. Ako bude hladno. I kilometre dugih rukava. I dugih nogavica. Jer, šta ja znam koliko može ta kiša i hladnoća potrajati, moram imati nekoliko kombinacija

Piše: Enisa Selmanović-Salkić

Ja sam bila jedna od onih koji kada negdje krenu, moraju ponijeti sve. Nije važno koliko traje putovanje, ni šta ću raditi – ja sam nosila sve.

Da pokažem praktično, na putovanje od 6 (da, šest) dana krenula sam s tri kofera. Tri velika kofera. Baš velika. Toliko velika da u svaki može ući omanji čovjek i da mu bude prilično udobno.

A, šta sam nosila? Pa, sve.

Zakašnjela reakcija

Da napomenem da sam išla na mjesto u kojem temperatura ne pada ispod 25 stepeni tokom cijele godine. I ima možda sedam kišnih dana u godini.

Ali, šta ako bude kiša dok sam ja tamo (što je bilo potpuno nemoguće)? Zato sam se ja dobro pripremila. Neće mene kiša uhvatiti nespremnu. Pa sam ponijela 4 (da, četiri) para obuće za jesen. I jedne zimske, plitke. Ako bude hladno. I kilometre dugih rukava. I dugih nogavica. Jer, šta ja znam koliko može ta kiša i hladnoća potrajati, moram imati nekoliko kombinacija.

Ipak, više sam računala da će biti toplo (kako je i bilo) pa sam ponijela sve s kratkim rukavima. I bez rukava. I s kratkim nogavicama. I bez nogavica. I nekoliko japanki. I sandala. S petom i bez. U različitim bojama. Jer, šta ako mi se budu nosile baš crvene, a ja ih ostavila kući. Neka je sve sa mnom.

Kada se tako megalomanski pakujem, pa ponesem i rernu i bojler, pomislio bi čovjek da ništa ne zaboravim. Zaboravim. Te godine sam zaboravila mlijeko za sunčanje. Sjetila se kada me koža počela zatezati i svrbjeti. Inače sam vrlo euforična oko putovanja, pa uvijek imam neku zakašnjelu reakciju.

 Ograničen prtljag

Eh, onda se desio nagli zaokret. Dobila sam dijete. Nisam ga baš dobila, rodila sam ga. Kako sam ga i rodila, ljubi ga majka, i kako je na prvo putovanje išao s 8 mjeseci – pa, logično da njemu treba sve, a meni još više. Odjeća, obuća (znam da mu ne treba, ali ko zna), apoteka za svaku moguću pošast – od ujeda komarca do temperature. Pa, sve duplo – ako nestane nekome na Jadranu, da mogu pripomoći.

A, onda čamac manji, čamac veći. Bazen manji, bazen veći. Kantice, lopatice, grabljice, modle za kule od pijeska (iako sam znala da tamo gdje idemo nema pijeska). Kapice, kačketi, naočale za sunce. Trenerkice ako bude hladno. Nije bilo hladno, ali ja sam se dobro osjećala. Posteljine. Jastuk. Dekice – jedna za vani, jedna za unutra. Za čudo, nisam ništa zaboravila. Valjda sam bila ekstra fokusirana.

Eh, onda sam počela da učim iz prijašnjih iskustava. A, ima i toga što smo na naredno putovanje išli avionom i prtljag je bio ograničen. I sad imam traume od tih riječi. Ograničen prtljag.

Kada sam došla sebi od prvobitnog šoka i prestala se pitati „pa, kako ću“, počela sam razmišljati. I shvatila da 80% od stvari koje nosim uopće ne iskoristim. Vratim ih čiste. I ponovo ih perem, jer uprljale su se u koferima. Također, ni malcu nije potrebna flota plovila na puhanje. Realno, nije mu trebao ni jedan jer ih nije ni pogledao. U međuvremenu, dobri ljudi su mi pokazali tehniku pakovanja koja čuda čini. Pa u jedan kofer stane pola života.

I tako, krenuli nas troje s dva kofera. Srednje veličine. I bilo nam taman. I ja doživjela prosvjetljenje. I počela živjeti novim životom.

Shvatila da nije bitno koliko čega ponesem. Da je bitno ono što mi treba. A, ne treba mi puno. Treba mi malo prtljaga, malo posla oko pakovanja, malo posla oko raspakivanja. Pa sve završim za sat vremena, a ne cijeli dan koliko sam se religiozno pakovala ranije.

I ostane mi silno vrijeme da odmaram, očistim um i pripremim ga za nova iskustva. Da u novim iskustvima uživam, da se odmaram, a ne da na pola odmora počnem misliti o agoniji raspakivanja, pranja i peglanja kada se vratim.

I stvarno nam ne treba puno onog materijalnog. Ne treba nam šest pari japanki, može se biti savršeno sretan i u samo jednim. I bosih nogu, na pijesku.

Stvarno sam shvatila da se nisam ništa bolje osjećala kada sam nosila svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu.

Iskreno, osjećam se puno bolje sada. Rasterećena sam i stvarno fokusirana samo na to da se odmorim i uživam.

A, stvari? Po to su samo stvari.