Ono o čemu se u medijima silno stidljivo piše, valjda jer ne može doći na red od politike i politikant stva, dvije su stvari i obje vezane za istu životnu dob – od četrdesetih do pedesetih godina
Piše: Najra Krvavac
No, prije nego počnem s temom, htjela bih da podvučem nešto. Naime, ama baš nikakav stručnjak nisam za ova pitanja, niti imam namjeru, a ni predispoziciju, da se uvaljujem u lajfkoučing. Dakle nikakve. Pišem zato jer meni nedostaje ova vrsta tekstova i iz ličnog iskustva, pa nikako ne bih voljela da zvuči kao dociranje. OK? E, super!
Sad kad smo to riješili, hajmo na ova dva pitanja. Prvo, šta raditi kad vam ptići odlete iz gnijezda? Moj je ptić manje pilić, a više soko sivi koji je, u dobar čas, na pragu dvadesete i posve mi se odvezao s lanca. Proces odvezivanja je trajao nekoliko godina u kojima sam ja, ruku na srce, više bila skoncentrirana na to da ga vežem, nego šta ću kad se otkine. Pa sam tako završetak procesa i njegovu zvaničnu transformaciju iz dječaka u samostalnog momka doživjela kao ličnu uvredu. I onda mi je trebalo još nekoliko mjeseci da se s tim pomirim.
On radi na puno i po radno vrijeme, citiram u izvornom obliku, jer je mali Dalmatinac: “Majko, meni je satnica kunu, a plaća četiri i po \’iljade kuna. Pa ti računaj koliko ja radin.” Inače, radi kod oca. Red, rad, disciplina i ostali roditeljski jednorozi. Na jedvene sam se, da vam kažem, jade navikla da mi na poruke i pozive odgovara satima, nekad i danima kasnije. I na to da zaglavi uvečer. I na to da vozi meni neshvatljivo duge relacije. I na to da sam izreže meso na tanjiru, kad već nabrajam.
Dok sam se borila s povrijeđenošću zbog njegovog odrastanja, panično sam tražila članke na tu temu, i malo šta sam našla. Postoji sijaset tekstova koji savjetuju mlade mame, cijelo jedno nepregledno more uputa o prevazilaženju prvih školskih godina, ali ništa o tome šta da radimo kad jednom zbilja i zaposve odu iz materinskog krila.
U američkim filmovima to super izgleda: oni, kao, odu s osamnaest, a roditelji čim im vide nejaka leđa, kao, nazdrave šardoneom i u njihovoj sobi naprave teretanu. Ja sam, bolan, pola godine cvilila na telefon i pitala voli li me još kao nekad. I što ne dođe. I hoće li da mu majka skuha supu i pošalje 300 kilometara dalje, tamo gdje živi. I voli li me još kao nekad. Satrala dijete, a sve zato što nigdje nije bilo članka o tome da dijete trati ne treba i da će se, kao u onoj pjesmi, vratiti kad mu bude ćeif. Bilo bi mi lakše. I da, još nešto: molim vas, najljubaznije vas molim, majkama koje su u istom deveru kao što je moj ni slučajno ne spominjete da smo i mi takvi bili s dvadeset. Ne samo da mi nije utjeha, nego kad se sjetim gdje sam bila i šta sam radila s dvadeset, dođe mi da ga zaključam u kuću i ne pustim vani narednih 10 godina. Do 15.
Druga je stvar ovo oko transformacije koja se neminovno dogodi u četrdesetim. Nedavno sam nešto računala i shvatila da ja izlazim 30 godina. Trideset. Tri nula. Tri decenije. Sve sam vidjela, na svaku muziku se naplesala i sad stvarno više ne mogu. Kad mi neko predloži večernji izlazak imam ogroman poriv da kažem evo 50 konvertibilnih novaca, popijte piće u moje ime, samo me više nikad nemojte zvati. I opet, mediji su puni tekstova o tome kako da održimo liniju i izborimo se sa simptomima menopauze, s televizije vrište reklame za kreme protiv bora (kao da bih se ja svojih teškom mukom i predanim smijanjem stečenih bora odrekla sve da oni plaćaju meni, a ne ja njima!). Nigdje priče o tome da ima ta fina tampon-zona između srednje dobi i starosti koju valja popuniti i kad vam nije do održavanja linije i brisanja bora. Konzumerističko društvo kakvo smo postali se ne bavi tom starosnom skupinom, osim da nam uvale kredite, jer nam je ostalo taman dovoljno godina da ih isplatimo. Stalno imam dojam da se bavimo ili mladima ili starima, a ovo između – snalazi se kako znaš i umiješ. Ili to, ili priče o super uspješnim, na vrhuncu karijere ženama, koje su se ostvarile. Evo ja bih javno da potvrdim da se u četrdeset petoj ne smatram ostvarenom i da imam još tristo ciljeva koje bih da postignem.
Recimo, da se izborim s tim da mi se Vlado odvezao s lanca.
I šta ćemo sad?